Цветковић, Бранислав

Бранислав Брана Цветковић (1875–1942)
глумац, редитељ, сценограф, сликар, карикатуриста, илустратор, хумористичко-сатирични и дечји писац, преводилац, композитор…

Рођен је у Књажевцу, где је његов отац Ђорђе био судски чиновник. Породица се убрзо сели у Београд. Основну школу и гимназију Брана завршава у Београду, па као државни стипендиста одлази у Минхен, на студије глуме и сликарства.

Са Браниславом Нушићем оснива прво дечје позориште у Србији 1895, а 1899. и прво хумористичко позориште, „Орфеум“. Оснивач је првог српског удружења глумаца. Био је управник Народног позоришта у Скопљу и Српског народног позоришта у Новом Саду.

Позоришну каријеру прекида 1929, како би се посветио књижевности, највише стварању за децу.

Чувени чика Брана умро је у Београду, у време окупације, и убрзо био неоправдано заборављен. Захваљујући књижевницима Бори Ћосићу, Душку Радовићу, Драгану Лакићевићу и другим приређивачима његових песама, прича, стрипова, читаоци и данас уживају у чаробном свету чика Бранине уметности.

Сатирични кабаре „Орфеум“, „Бранино позориште“ наступало је у београдским хотелима и кафанама. Изводиле су се хумористичке једночинке, скечеви, оперетске и гротескне балетске тачке, рецитали афоризама, епиграма и кратких песама, уз музичку пратњу и овације публике. Најпопуларније су биле Бранине пародије на актуелна збивања у којима је исмевао политичаре, страначке сукобе, скупштинске препуцавања, интриге, министарске афере… Ове стиховане слике назване су „Кроз Београд“ и имале су стални рефрен „Јој, како то? Јој, зашто то?“ Фијакером, лађом, железницом, народ из целе земље долазио је у Београд да ужива у Браниним пародијама. Тако је Брана Цветковић стекао „звање“ човека који засмејава Србију.

Брана Цветковић најрадије је стварао за децу. Често је писао по читаву ноћ. Једне ноћи му је на прозор закуцао жандарм да га пита шта ради у доба кад читав свет спава. Брана је одговорио: „Ето, месим хлеб!“, а жандарм се, схвативши поруку, насмејао и отишао. Тај „хлеб“ – приче, песме, шале, које је и илустровао, најчешће је објављивао у Политикином додатку за децу. Бранина популарност била је толика да су му дечја писма уредно стизала чак и када је уместо адресе на коверти писало само „Чика Брана“. Његова књижевна дела, „Зунзарина палата“, „Срећни кепец“, „Сврака помодарка“, „Прича о ваљушку“, „Врло реткa приповетка“… и данас се радо читају.