хришћански празник који се слави у пролеће, 6. маја, у славу Светог Ђорђа
Код Срба Ђурђевдан има елементе старијих, прехришћанских култова Балкана. Сматра се границом између лета и зиме и један је од највеселијих народних светковина. То је празник са пуно народних обичаја, којима се обезбеђују здравље и плодност укућана, удаја и женидба младих из куће, плодност стоке и добри усеви. На овај празник вршиле су се и љубавне чини. Обичаји карактеристични за Ђурђевдан су плетење венчића од биља, умивање биљем, купање на реци.
У селима Тимока празник почиње дан раније, обичајем који се зове „музигруда“ – помузе се овца која се те године први пут ојагњила и од тог млека подсирује се млади сир. Изјутра на „музигруду“ омладина иде у поље да бере цвеће, са жељом да се снага младог биља пренесе на људе и стоку. За плетење ђурђевских венчића користи сe здравац и друго цвеће и биље. Обично се заките улазна врата и венчић остаје као заштитник до следећег Ђурђевдана. Ритуалнокупање на реци обезбеђује здравље људи. Тада се у воду бацају ђурђевски венчићи.
На Ђурђевдан се први пут у току календарске године пије млеко или једе месо. До Ђурђевдана се не једе јагње, већ тог дана свака кућа први пут у години ритуално коље јагње звано „ђурђилче“.
Обичај карактеристичан за Ђурђевдан је и ђурђевдански уранак, који подразумева рани излазак људи у природу, уз јело и пиће и целодневну прославу. Обавезан део трпезе је јагње на ражњу.
Традиционални етно-фест „Молитва под Миџором“ одржава се од 2000. у селима Вртовац и Балта Бериловац, где је до данашњих дана очуван прехришћански обичај приношења колективне жртве на дан Светог Ђорђа. Тог дана приноси се крвна жртва – „молитва“, јагње које се приноси свецу у име целог села. Ритуално клање јагњета обавља се код каменог крста, записа, на коме је приказан лик Светог Ђорђа. Запис се налази у вртовачкој ћелији на месту званом Калават, у малој згради од лаког материјала, са олтарском нишом где су постављени заветни крстови и запис.
