Милисав Марковић (1863−1910)
сликар
Рођен је у Књажевцу, где је живео и радио до почетка 20. века. Са породицом се 1903. преселио у Београд. Иако је био самоук сликар без званичне школе и дипломе, његово сликарство остало је забележено на српској ликовној сцени краја 19. и прве деценије 20. века.
Последњих деценија 19. века постао је ученик и сарадник Николе Марковића, познатог сликара из Пожаревца, који је до 1880. радио на осликавању иконостаса у Цркви Светог Ђорђа у Књажевцу. Прве самосталне радове Милисав је почео да спроводи након смрти свог учитеља. Био је најплоднији црквени сликар Краљевине Србије. За рад на иконописању и живописању имао је званичну подршку епископа тимочког Мелентија Вујића. Осликао је велики број иконостаса за цркве у Зајечару, Сокобањи, Суводолу, Гулијану, Жлну, Белом Потоку, у Манастиру Светог Петра у Грлишту, Вратарници, Заграђу, Леновцу, Вражогрнцу, Великом Извору, Ресници, Михајловцу, зидно сликарство у Манастиру Буково и делове иконостаса у Смедеревској Паланци, Крушевцу…
Поред иконописања и живописања, Марковић се бавио и другим сликарским темама. Нарочито се издвајају грађански портрети, рађени за имућне књажевачке, касније и београдске породице. Они дају посебан допринос познавању културне историје Србије Марковићевог времена. Његова дела налазе се у музејима широм Србије.
У Завичајном музеју Књажевац чувају се портрети Саре и Гавре Аничића, Љубе Божиновића, пријатеља и сабораца Аце Станојевића у Тимочкој буни, као и неколико икона које је Милисав Марковић насликао у време док је живео и радио у Књажевцу.
Милисав Марковић био је ожењен Чехињом, која му је као некадашњи студент сликарства помагала у раду. Њихов син Никола кренуо је родитељским стопама и школовао се на уметничкој академији у Паризу. Данас се неколико његових пејзажа, насталих у Паризу, чува у Народном музеју у Београду.
