Станојевић, Маринко

Маринко Станојевић (1874-1949)
фолклориста, дијалектолог, антропогеограф, етнолог, историчар, политичар, просветни радник

Рођен је у Јаковцу, основну школу завршио је у Новом Хану (Минићево), нижу гимназију у Књажевцу, вишу у Београду и Пироту, славистичко-литерарни одсек Филозофског факултета Велике школе 1900. у Београду. Исте године је у Зајечарској гимназији постављен за професорског приправника, 1902. за професора српског и руског језика, а 1923. за директора, што остаје све до пензионисања 1932. Три пута је биран за народног посланика.

Маринко Станојевић један је од најзаслужнијих научника за познавање Тимочке крајине. Мало се ослањао на радове својих претходника. Више се уздао у теренски рад.

Још као ђак више гимназије, бавио се фолклористиком и прикупио рукописну збирку народних песама из Тимока и околине Пирота, коју од 1896. чува Српска академија наука и уметности.

Током студија почиње да се интересује за дијалектологију, за тимочко-лужнички говор, и објављује научну студију „Северно-тимочки дијалект“ (1911).

Бавио се историографијом Тимочке крајине и кроз више радова оставио прилоге о црквама и манастирима и о историји овог краја пре и после ослобођења од Турака.

На подстицај Јована Цвијића почиње да се бави антропогеографским испитивањима. Поред неколико мањих радова из ове области, објавио је и монографије „Заглавак“(1913) и „Тимок“ (1940), а постхумно је приређен и његов рукопис „Црна Река“ (1975). У овим књигама пише и о старинама књажевачког краја – античким споменицима, градовима Равна и Кожељ, градиштима, историјским успоменама из доба Немањиних ратова у Тимоку…

Цвијићева антропогеографска школа уско је била повезана са етнологијом, тако да се Маринко Станојевић бавио и етнолошким проучавањима. Аутор је више етнографских прилога, углавном везаних за завичај, који садрже драгоцене податке о духовној, материјалној и социјалној народној култури.

Од 1929. до 1937. објавио је четири свеске „Зборника прилога за познавање Тимочке крајине“, које садрже углавном Станојевићеве радове, јер се мало ко у то време бавио истраживањем овог подручја.

Као пасионирани лингвиста нарочиту пажњу придавао је старим записима и натписима, које је преписивао и проучавао. У Манастиру Суводол пронашао је два средњовековна црквена рукописа. Ова два најстарија споменика словенске писмености са тла Тимока чувају се у Српској академији наука и уметности под именима „Маринков октоих“ и „Маринков служебник“.