делатност коју обављају занатлије, људи чија је струка израда или поправка предмета ручно, уз помоћ алата
Привреда је у књажевачком крају крајем 19. века била углавном ратарска, сточарска и највећим делом намењена домаћим потребама. Већ почетком 20. века, са јачањем робно-новчаних односа развијају се саобраћај, трговина и рударство. Виноградарство и занатство су у успону, а прелази се и на нове методе рада у пољопривреди и сточарству.
Прве занатлије у Гургусовцу, Турци, помињу се још 1843. Забележено је да је седамдесетих година 19. века у Књажевцу било пуно занатлија – свећара, лончара, дунђера, калајџија, папуџија, поткивача, качара, маханџија, грнчара, ћурчија, бојаџија, абаџија… После доношења еснафске уредбе 1874, настају и прва организована удружења, еснафи, који обухватају 352 занатлија различитих струка у мешовитим еснафима. Еснафи су располагали својим средствима, па су формирали занатску касу и фонд из којег су могли да позајме новац за унапређење делатности, а и за социјалну помоћ старим и оболелим члановима удружења и њиховим породицама.
Око 1900. у Књажевцу је било преко 20 заната и 58 занатлија удружених у 10 еснафа. У периоду од 1922. до 1948. било је 17 заната и 107 занатлија, од чега 40 опанчара. Закон о радњама, који је регулисао положај занатлија, донет је 1910. и тиме опада улога еснафа. После Другог светског рата покушало се са формирањем занатских задруга. Неке су се угасиле, а неке су интегрисане у велике фабрике, на пример, индустрију обуће.
